Pavel Pavličić verbindet in seinem schriftstellerischen Werk meisterhaft seine literaturwissenschaftlichen und akademischen Interessen. Seine Romane stellen häufig Protagonisten in den Mittelpunkt, die mit seinen wissenschaftlichen Neigungen verbunden sind, wie Philologen oder Literaturstudenten. Pavličićs Schaffen zeichnet sich durch eine Mischung aus fantastischen Elementen und erzählerischen Techniken der Kriminalliteratur aus, wodurch fesselnde Mysterien entstehen, die auf Rätseln basieren. Er nutzt dynamische Handlungsstränge mit unerwarteten Wendungen und zugänglicher Sprache, was seine Geschichten für ein breites Publikum fesselnd macht.
Der Autor Pavao Pavlicic beschreibt in „Die Donau“ den kroatischen Abschnitt des Flusses, an dessen Ufer er geboren wurde. Zwölf Kapitel stehen für zwölf Monate, die das Gemälde eines Jahres am und mit dem Fluss bilden. Für Pavlicic ist die Donau aber mehr als nur ein Fluss.
Der Roman ist eine spannende und interessante Geschichte über die kroatische Vergangenheit, über Wirrungen, Verfehlungen, und die Liebe, die, trotz allem, immer einen Weg findet. Pavao Pavličić, der Meistererzähler von Geschichten mit mysteriösen Elementen, führt uns auf eine ungewöhnliche Reise: In die Stadt Varoš, die unweigerlich an die Stadt Vukovar erinnert. Er führt uns in ihre unterirdischen Gänge, zu den alten Denkmälern, Friedhöfen, und lässt uns in die Schriften der Geborenen und Verstorbenen blicken. Aber Pavličić wäre nicht Pavličić, wenn er seiner ganzen Geschichte nicht auch eine Nuance Mysterium hinzufügen würde, wobei sich alles um die Pestsäule dreht, die zum Gedenken an die Errettung von der Pest, auf dem Mittelplatz der Stadt errichtet wurde. Die Geschichte erzählt uns ein Mann, der in Varoš geboren, aber als Kleinkind fortgebracht wurde – und seither nie wieder in seinen Geburtsort zurückgekehrt war. Jetzt macht er sich auf den Weg und sucht nach der verlorenen Heimat. Und diese Suche ist für ihn von besonderer Bedeutung. Obschon er die fünfzig bereits überschritten hat, trifft er auf die Liebe seines Lebens, eine Frau, der er inmitten dieser geheimnisvollen Reise zu seinen Wurzeln begegnet.
From the first book of Pavlicic (1972), the readers recognized the author's native Vukovar as the place where his tales and novels happened. In Diksilend (1995), that city was first named. The action covers a range of thirty years, from the spring of 1960 until November 1991. The story follows the fate of seven friends and their efforts to form the diksilend ensemble, explains the reasons for their association with the music teacher, Professor Angelus, and guides the legends of some instruments.
Krimi. Journalisten og redaktøren Ive Remetin bliver vidne til et drab. Sammen med politiinspektøren Vlado Šoštar forsøger Ive Remetin at løse gåden om drabet
Godine 1991., za vrijeme Domovinskog rata Pavao Pavličić je u časopisu Republika objavljivao svoje autobiografske zapise vezane za vukovarsku ulicu Šapudl, u kojoj je odrastao. Namjerno je izbjegao temu rata, raspada Jugoslavije, agresije na Hrvatsku; sve se to podrazumijevalo kao podloga teksta, ali u knjizi je Pavličić prikazao samo ulicu i njezine stanare, kakve je pamtio iz pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog stoljeća. To je svakako jedna od najdirljivijih knjiga napisanih o tom ratu; njezin emocionalni naboj posebno je potenciran činjenicom da je nad tom ulicom i Vukovarom počinjen urbocid. O knjizi se puno pisalo, postala je hit i zasigurno je jedna od najpotresnijih knjiga o Domovinskom ratu, iako je u knjizi on samo impliciran. U ovom ponovljenom izdanju Pavličić dodaje novo poglavlje (pedesetak stranica) koje se bavi Vukovarom u ratu i njegovom poslijeratnom sudbinom, sve do današnjih dana. Kao rođeni Vukovarac, Pavličić piše s mnogo razumijevanja za žitelje tog grada i njegovu specifičnu, autohtonu urbanu fizionomiju. Ta vizura čovjeka koji dobro poznaje grad „iznutra“, a dovoljno dugo živi izvan njega, pa ga promišlja i iz općehrvatske, pa i univerzalističke perspektive, može biti vrlo intrigantna i književno zanimljiva za današnju publiku.
Kniha povídek Loď z vody – zásadní dílo chorvatské prózy sedmdesátých let – představuje katalog neobyčejných a bizarních postav, událostí a legend spojených napříč dějinami s autorovým rodným městem na břehu Dunaje. Ve výrazně lokálním prostředí ovlivněném poezií majestátní řeky se objevují i typicky postmoderní témata: šifrovaný jazyk, alternativní způsoby komunikace nebo hra s cizími texty. Tvůrčí strategie je založena na znejisťování hranice mezi iluzí skutečnosti a čistou fantazií a na domýšlení příběhů do překvapivých i paradoxních závěrů.
Nekada je Trg slobode za mene bio prepun značenja i smisla i takvu sam sliku o njemu sačuvao onda kad sam s njega otišao. A sad je mogu dozvati samo u izuzetnim trenucima, samo u suton, kao što je bio taj lipanjski suton kad sam sjedio sam na zidiću pod svodovima, pušio cigarete i gledao kako se Trg čudno širi pod utjecajem sutona i kako mrak sve više osvaja. Uvijek kad se vratim u grad u kojem sam se rodio i odrastao, prvo odem na Trg slobode. Jer, Trg slobode je, to mogu reći bez ikakva pretjerivanja, najvažnije mjesto u mome životu. Postao sam toga svjestan tek onda kad sam se odselio iz ovoga grada, a valjda i kad sam postao stariji i zreliji, pa su mi se sami po sebi stali nametati nekakvi zaključci i rezimei, kako to već dođe s godinama. Na tome uskom i neuglednom prostoru, među tim ne osobito lijepim kućama, u tim polumračnim haustorima, pod tim vlažnim svodovima, stjecale su se sve linije moga života. Sve što mi se dogodilo, sve što me formiralo kao čovjeka, dogodilo se, počelo ili završilo tu, na tom Trgu, te ili je preko Trga došlo k meni ili sam ja preko Trga išao za svojim željama, pa, zašto ne, i za svojom sudbinom.
Roman Sretan kraj u žanrovskom je smislu spoj fantastike i krimića. Kao i u nekim ranijim romanima, romanopisac je napipao stanovite teme koje „vise“ u zraku (pogađanje sudbine, igre na sreću, pokušaj dizanja Sveučilišne knjižnice u zrak itd.). Reklo bi se da umjetnik anticipira stvarne događaje...
Pavličićev roman je úvahom o prirodi originala i falsifikata, o prirodi slike, u najširem smislu, o njenoj autentičnosti ili nevjerodostojnosti. Autorova analiza ove misli govori o suvremenosti mnogo više nego što bismo bili spremni na prvi pogled priznati. Jer gdje leži u našem svijetu granica između originala i falsifikata, ne mogu li naše istine biti zasnovane upravo na tim podmetanjima? No osim ovih općih pitanja postavljeno je još jedno, koje napada sam smisao umjetnosti, koja je na individualnosti, na originalu i originalnosti izravno postavljena.
U romanu „Nevidljivo pismo“ Pavličić se vraća u svoj rodni grad i u svoju mladost. Riječ je o onom fatalnom ljetu između mature i upisa na fakultet kad se mnogim mladim ljudima događaju velike stvari (na primjer, prva ljubav). Junak Pavličićeva romana doživljava i veliku poplavu u svom gradu. U stvari, moglo bi se reći da je glavni junak romana – Dunav. I grad Vukovar.
Wenn ein Reisender eine Buchhandlung betritt und nach dem neuen Roman von Italo Calvino fragt, dann kann er allerhand erleben. Er kauft das Buch und merkt beim Lesen, dass sich die Handlung an der spannendsten Stelle wiederholt. Auch hat die Buchbinderei versehentlich Druckbogen eines anderen Buches mit hineingebunden. Also kauft er das neue Buch und schon ist er mittendrin in einem brillanten Verwirrspiel, bei dem er von einer Geschichte in die nächste gerät, immer auf der Suche nach dem neuen Roman von Italo Calvino.
Roman Štićena osoba još je jedan napeti triler hrvatskog majstora žanra. Kad na novom automobilu Ive Remetina neočekivano otkažu kočnice, i on zamalo izgubi život, pomislit će da se radi o tvorničkoj grešci. To će mu potvrditi i slučaj koji se dogodio na istome automobilu u drugom dijelu grada, no taj je slučaj završio vozačevom smrću. Tehničkim pregledom dokazat će da se ne radi ni o kakvoj grešci nego da je netko na oba automobila onesposobio kočnice. To će biti polazna točka od koje će Remetin i policijski inspektor Šoštar krenuti istraživati povezanost tih dvaju slučaja. No, zaredat će se nova ubojstva za koja će se pokazati da imaju veze s tim automobilima.
sedam džepnih krimića
Knjiga pripovijedaka Dobri duh Zagreba prvi je Pavličićev naslov iz serije knjiga po kojima je postao poznat kao pisac krimića. Knjiga je uvrštena i u školsku lektiru.
Dvadesetosmogodišnji nesvršeni student medicine Srećko Vidak u noći punog mjeseca će učiniti pravu glupost — ukrast će automobil i s njime pojuriti u nepoznato. Nakon prevrtanja automobila i gubitka svijesti probudit će se u neobičnoj klinici u Gorskom kotaru u kojoj će se početi događati čudni događaji i zagonetne smrti. Srećko će se, udružen s djevojkom Gorkom, naći u situaciji koja će ga pretvoriti u istražitelja tih misterioznih događaja, zbog čega će ugroziti i vlastiti život. Roman Melem još je jedan uzbudljiv triler kojim Pavao Pavličić ponovno dokazuje da je vodeći pisac ovoga žanra u Hrvatskoj.
Berislava Juricu, najlakše bi bilo opisati pridjevom bivši – on je bivši gitarist slavnog benda, bivši alkoholičar, bivši muž. Sada svira pianino u restoranu, a nakon nesretne smrti svoje žene, provodi dane u naslijeđenom stanu i ponosno se smatra izliječenim alkoholičarom. Njegov život se drastično mijenja kada u svom stanu pronađe mrtvog čovjeka s dva ključića u ruci. Ova situacija otvara novu dimenziju u njegovom dosadašnjem životu. Nakon višekratnih policijskih saslušanja, odlučuje sam istražiti tko je ubijeni, kako se našao u njegovu stanu i što znače misteriozni ključići. U potrazi za odgovorima, udružuje se s mladom novinarkom i putuje u Kopenhagen, a za neka otkrića mora se vratiti pedeset godina unatrag, u predratni Zagreb. U klasičnoj kombinaciji krimića, trilera i fantastike, autor gradi fabulu od osobnih kriza glavnog junaka do razrješenja prijetnje katastrofičnih razmjera. Ovaj roman je drugi u ediciji urednika Zlatka Crnkovića, a poznati hrvatski pisac poziva čitatelje da ocijene njegovu novu knjigu u odnosu na ranija ostvarenja.
Najnoviji krimić iz pera domaćeg Georgesa Simenona, kako ga kritičari najčešće nazivaju, ali svakako pisca koji predstavlja mainastream doimaće žanrovske proze. Riječ je o istrazi dvaju ubojstava koje provodi najpoznatiji dvojac hrvatskog krimića: Ivo Remetin, urednik crne kronike i njegov prijatelj Šlogar, policijski inspektor. Radnja se odvija u Zagrebu, na poznatim lokacijama. Pavličić majstorskim vladanjem zakonima žanra neprimjetno uvodi čitatelja u igru detekcije. Štivo za intelektualnu zabavu.
Nakon ubojstva baritona iz amaterskoga pjevačkog zbora, Ivo Remetin, urednik crne kronike u prestižnim zagrebačkim dnevnim novinama, i njegov pomoćnik Lujo Katić upleću se u istragu koja će im otkriti zagrebački polusvijet sto ga dotad nisu poznavali. Pjesma za rastanak napeta je kriminalistička priča puna obrata i ujedno je jedan od prvih kriminalističkih romana Pavla Pavličića.
Stara ekipa iz zagrebačkog kvarta - Dugava: Hrvoje, Braco i Tut, odlazi na ljetovanje kod Bracina ujaka u Vukovar. Sretni što su užareni gradski asfalt zamijenili predivnom prirodom i prekrasnim Dunavom, već prvi dan po dolasku dečki su zaplovili ujakovim čamcem zvanim Zeleni tigar. Tijekom ove plovidbe, mladi pustolovi nailaze na tajanstvenog utopljenika . . . Uzbudljiv roman s kratkim poglavljima, napetim završetcima i lažnim tragovima, oduševit će mlade čitatelje - ljubitelje krimića.
Pohvala starosti niz je eseja – ili feljtona – o raznim fenomenima karakterističnim za treću dob, pri čemu se temi pristupa na izrazito vedar način, čak i humoristično. Pripovijedanje je podijeljeno na četiri dijela: Fiziologija, Psihologija, Sociologija i Filozofija, gdje već sami naslovi dovoljno govore o čemu je riječ, a svaki dio sadrži desetak ogleda o mukama i radostima staračke dobi.Pavao Pavličić već nas dugi niz godina oduševljava zanimljivim i duhovitim ogledima o svijetu oko nas (sjetimo se samo naslova poput Svoj svome, Zagrebački odrezak, Prolazna soba, Bilo pa prošlo, Narodno veselje…) no Pohvalu starosti, unatoč svemu, nije mogao napisati ranije pa je zbog iskustva ‘vlastite kože’ ova knjiga još uvjerljivija, točnija ali i duhovitija. Vidi se da je autor dovoljno star da dobro poznaje problematiku, a dovoljno priseban da o njoj zanimljivo pripovijeda. U knjizi će se, razumljivo, najbolje prepoznati starije osobe, ali bi i mlađe mogle nešto naučiti.
Sad sam ja na redu!- Nisi, imam ja još jedan!- Pitaj Bracu! Braco, što ti kažeš?Braco je sjedio naslonjen na drveni zid barake i kamenčićima gađao neku staru limenku u koritu isu šenog potoka, medu bujnim korovom. Zaškiljio je pre ma njima, kukasti nos mu se namreškao. Coknuo je jezikom i rekao:- Ima Hrvoje još jedan.Tut mrzovoljno sleže ramenima, gunđajući nešto o tome kako on, kao najmlađi, prolazi uvijek najgore. Onda predade pištolj Hrvoju. Hrvoje ga prihvati i poče polako i pažljivo nišaniti u smeđu bocu za pivo koju su stavili na granu glavate vrbe uz potok.- Gledaj sad - reče Hrvoje ciljajući.- Učite se, učite, juniori - reče Braco i pogodi kamenčićem limenku.- Samo bez svađe.
Čak i kad se odluči otići na odmor i praviti društvo supruzi na terapijama u provincijskim toplicama Ivo Remetin neće moći izbjeći rješavanju čudnih zločina koji će se zaredati u, samo naizgled, idiličnom okruženju. Kad jednoga jutra uhotelskom bazenu bude pronađeno mrtvo tijelo jednoga gosta Remetin će posumnjati da možda ipak nije riječ o slučajnoj smrti utapljanjem već da je netko žrtvi ‘pomogao’ da ode s ovoga svijeta. Remetinove će dvojbe biti ubrzo razriješene: u kratkom će se roku pojaviti još dva tijela i on će morati vrlo brzo otkriti ubojicu kako se novi zločini ne bi zaredali…Novi roman Pavla Pavličića napeti je triler kojim autor još uvijek uspijeva održati najviše, prvo, mjesto među domaćim autorima ovoga žanra. Istražitelj-amater Ivo Remetin, nakon brojnih avantura u romanima Krvna veza, Tri petka u travnju, Crveno pile, Zmijska serenada, Tužni bogataš, Salon za plakanje, Štićena osoba i drugima i dalje je podjednako vispren i inteligentan detektiv koji to, zapravo, uopće nije, nego mu dugogodišnje novinarsko iskustvo pomaže u rješavanju zločina. Remetin, kao hrvatski Hercule Poirot, rješava još jedan zamršen slučaj i romanom Ljekovito blato nastavlja svoj uspješan niz napetih avantura ovaj puta izmještenih sa zagrebačkih ulica.
U rasponu od gotovo sto godina, dvije bogataške obitelji u Varošu natječu se oko toga tko će podići ljepši spomenik lokalnim zaslužnicima; najstarijem pjesniku, historiografu, arhitektu, kiparu i kolekcionaru umjetnina. Poglavlja su naslovljena rednim brojevima (Prvi spomenik, Drugi spomenik) i uz njih su vezane godine (od 1903. do 1991.). Posljednje poglavlje (Deveti spomenik) ostaje bez godine. Stradavanja se nastavljaju, točka nije stavljena. U završnom dijelu romana ruši se vjera u monumentalistički pristup povijesti. U sve je uključena i treća obitelj. Ona je za razliku od dviju glavnih, siromašna, klesarska. U njezinoj se radionici izrađuju postolja za spomenike. Obitelj je svjedok i moći, ali i propasti.
Autor razmatra i prikazuje odnos našeg sjevera i juga s pozitivne i idilične strane, dok zanemaruje ružne i neugodne strane. Ali autor tvrdi da sukob sjevera i juga ne postoji, već je on predrasuda, pa te predrasude prevladavaju i u načinu na koji sjever vidi jug, a jug opet sjever... Ukratko, nema sukoba između sjevera i juga. Postoje samo razlike među njima, a one su dobre i korisne jer nam pomažu da razumijemo tko smo i što smo. Jedno nesumljivo razumijemo - mi ne možemo živjeti ni bez svojega sjevera ni bez svojega juga. Ili, ako hoćete ovako, u skladu s naslovnom metaforom: za nas u Hrvatskoj voda je more, a more je voda.
Nakon velikog uspjeha i čak dvaju izdanja u samo devet mjeseci, zapisi Pavla Pavličića Pohvala starosti zarobili su srca brojnih čitatelja. Te duhovite opservacije potaknule su ga da se u knjizi Pohvala tijelu pozabavi kućom u kojoj i na kojoj se odvijaju svi procesi opisani u Pohvali starosti. Ta je kuća, naravno, naše tijelo koje se samo po sebi nekako podrazumijeva i ne razmišljamo posebno o njemu i tajnama koje krije. Često ne shvaćamo što svi njegovi dijelovi zapravo znače i koliko tijelo može biti mudro.Knjiga sadrži četrdeset i četiri kratka eseja o raznim dijelovima ljudskoga tijela, pa i o onima najskrovitijim, od glave do pete. Premda tu ima i vrlo ozbiljnih zapažanja, temeljni je ton teksta vedar, a mjestimice i humorističan. Pokazuje se da je naš odnos prema tijelu – pojedinačni i društveni – podložan povijesnim mijenama, a to je autoru prigoda da u izlaganje iznese i nešto vlastitoga iskustva.
Koliko hrvatskih filologa usne razmišljajući o tome da će baš oni pronaći izgubljena pjevanja velikog hrvatskog epa, Osmana? Ali koliko bi njih bilo spremno - kada bi spoznalo daje veliko otkriće dokinulo prirodnu zemaljsku ravnotežu - pronađene dijelove zatajiti, ponovno zagubiti? Pavao Pavličić u već klasičnom romanu Koraljna vrata nije se samo pozabavio Gundulićevim epom, nego je obradio, lako i nenametljivo, jednu od najvećih tema umjetnosti, odnos dobra i zla. Jer, iznad svega u čemu jesmo morala bi biti harmonija, i briga o svijetu u kojemu se sve češće, kako to u romanu stoji, razbolijevaju djeca. I u kojemu je miris lipe sve prigušeniji.
Serbo-Croation
